Живот, романи

ПИСАЦ НИКОЛА МАЛОВИЋ, ЛУТАЈУЋИ БОКЕЉ СИГУРНА КОРАКА, ОБАЛСКА СТРАЖА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Тешко је бити Србин у Црној Гори
Његове књиге су пуне удица које спасавају и писца и читаоца. Из своје књижаре „Со”, на тргу Херцеговог града, на своме свевременом острву, не дâ да Бока потоне у конвертитско лудило и да свет обљутави од неслане лажи. Са своје нулте надморске висине види како Србију, рашчеречену рукама странаца и њихових марионета, силују и шутирају цокулом у главу, у разум, у достојанство. Потребан јој је „јунак нашег доба”, спреман да устане и умре за Србију. Ако није национална, држава постаје предузеће. Црногорска издаја није само отпадништво, него и културно самоубиство. Тоталитаризму тржишта и примитивизму либералног капитализма мора се супротставити мајсторством. Није књига све што има форму књиге

Пише: Бранислав Матић
Фото: Архива саговорника

Једанаеста је генерација дурмиторских и старохерцеговачких дошљака којима су очи поплавеле од мора. Матерњи језик му је српски, иако му је мајка Словенка из Штајерске. Његов отац, најстарији брица у Боки, бријао је и Иву Андрића. Бока је за њега цео свет. Само по њој путује и још није стигао све да обиђе. Од Последње деценије до Једра наде, овај „теразијски Бокељ” лута сигурним кораком по тим пругастоплавим пределима. Уз своје горе посвећења успиње се херцегновским скалинадама. Са његовог прозора мреже српске књижевности и данас допиру до мора, одакле се никада нису ни повлачиле.
Никола Маловић (Котор, 1970) у Националној ревији.

Лоза. Бокељ сам од 1694. Те су године, у својеврсној сеоби православног становништва из Старе Херцеговине, а данашње Црне Горе, моји преци дошли на обалну територију ослобођену од Турака 1687.
У роману Лутајући Бокељ казао сам да су се мојим прецима очи обојадисале у плаво, од силног чуђења што виде море. Једанаеста сам генерација поријеклом из дурмиторског села Дужи.
Да није било мора не би било ни мене. То кажем с разлогом, јер је Марјета Штракл, Словенка из Штајерске, најмлађа од три сестре, дошла у Боку на љетовање код средње сестре, а која се удала након што је дошла на љетовање код најстарије пак сестре, удате у Херцег Новом.
На питање што је прво опазила код мог оца, мајка каже да су то биле Брицове плаве очи. Оца сви зовемо Брицо јер је најстарији фризер у Боки, са педесет осам година активне каријере! Шишао је преко 100.000 људи, у неким фамилијама чак пет генерација (прађеда, ђеда, оца, сина и унука), а бријао је и Ива Андрића. У Бокешком берберину, књизи документарне прозе с мојим потписом, отац објашњава да је Андрићева брада била од врсте најтеже за бријање.
Куриозитетно: мој матерњи језик – пођемо ли од дефиниције да је то језик на коме човјек проговори – није српски него словеначки. И да није било незгоде коју сам имао као беба, сигурно бих, и мимо болница, више времена проводио с мајком, јер је оцу ваљало да хиљаде шишања и бријања претвори у кров над главом. Данас, свакако, казујем да је мој матерњи језик – српски.
Родитељи су ми били чланови Савеза комуниста, мајка испрва из убјеђења, а отац да му нико не би дирао у приватну дјелатност. У таквој породици Бог није постојао, и слава се није славила. Прве хришћанске спознаје добио сам од мајке римокатоликиње, више као хришћанске бајке неголи као катихизис.
Будући ипак крштен у Цркви Свете Богородице у Бијелој, као и сви преци сем првог, оног који је дошао већ крштен, духовно сам прогледао тек 1999. у Београду под бомбама. И почео да славим славу.

Бока. Бока Которска ми је некад била завичај, а сада се проширила до величине свијета по мјери. Није отуд чудно да у романима представљам Боку као teatrum mundi. Мој некадашњи завичај а данашњи свијет – има барокне градове, вјештачко острво из доба ренесансе, палимпсесте историја, низове капетанских палата огледаних на бонаци, изврсна јела, културу толеранције, острво на коме је Свети Сава 1219. основао Зетску епископију...
Ко би Боку Которску, једини фјорд на Медитерану, узео да посматра као острво, не би много погријешио. Бока је са три стране омеђена морем окомитог камена, а са четврте стране – морем мора. Да би се обишла Бока потребно је неколико живота. Доказ? Никад нисам стигао да ногом ступим на највеће заливско острво, Свети Марко. Никад нисам био у Горњем Столиву, урбаном медаљону са звоником на коме је сат. А био сам на скоро свим планинским врховима, и у морским дубинама, на полуострвима и ртовима, опловио сам вијугаве контуре Залива као први Србин, срећан што је много тога још остало да се искуси и види.
Бока Которска је чудесна географија: има духовни исток на географском западу (Херцег Нови), и духовни запад на географском истоку (Котор).
Родити се у Котору (1970) за мене је почело да добија смисао касније, када сам на свим историјским картама видио колико је Котор важан, и као главна лука наше средњовјековне државе, или пак као град који, сем Дубровника, нема себи сличног.
Све слике дјетињства, осим оних физички болних, односе се на љето. Купаће гаће су довољно имање да се у повлашћеној географији буде срећан. Посебно када имаш пераје и маску. Једна од упечатљивијих покретних мемо-слика тиче се тренутка када гледам како између двије понте – између два камена мола, у преводу – све врви од живота. Видим: морску траву мураву, морску салату, алге чије називе не знам, ракове крабе, ракове гранцигуле, ракове самце, јато сићушних гавуна, омање јато преукусних ципола, рибице лабре шарене као папагај ара, потом у гроздовима шкољке мушље по обрађеном камену, каменице по необрађеном, вагане и вонголе у пијеску, пужеве марикље, вретена, и приљепке, онда морске јежеве и морске краставце... – све до дубине од пет, и дужине од сто метара. Авај, данас је овај еколошки рај у гробу! На мјесту некадашње Фабрике за прераду рибе, гдје сам се распливавао као дјечак, налази се хотел чији је монтемаурски власник насуо плажу камењем и земљом неодговарајућег хемијског састава у управо фараонским количинама – е да би поставио што више наплативих лежаљки и сунцобрана. Долазак либералног капитализма покопао је добар дио мојих надања да смо љепоту добили заувијек и да слободу није потребно освајати изнова.
Као што се сви људи дијеле на живе, мртве и оне који плове морима, тако се и живи Приморци дијеле на оне који плове и на оне који хвале море али се држе краја. Као професор древне которске Поморске академије, казујем да сам од друге врсте – која се држи краја, иако су многи моји рођаци и преци поморци. У капиталној фотомонографији Историја бокељског поморства Предрага В. Ковачевића, чији сам уредник и издавач, нашао сам претке под заставом руске царске морнарице.
Када сам наслутио, 2004, двије године прије Црногорског референдума, покраденог наравно, да ће идеологија монтенегринства да ми обезвриједи диплому професора српског језика и књижевности, селим се из Котора у Херцег Нови и са супругом оснивам Књижару „Со”, класичну књижарску и издавачку кућу. Тиме обнављам традицију најстаријег регионалног књижарства и издаваштва, а по дозволи насљедника Јова Секуловића (1879–1950) који је у аустроугарском Херцег Новом отворио књижару 1898. године, три године прије Геце Кона у Београду.
Као књижар са искуством од скоро петнаест година, потврђујем да је књигâ о мору увијек било мало на српском. Стога су све које и даље третирају плаво-бијеле теме увијек од дупле ширине.

Херцег Нови. Када је супруга установила да не познајемо никога, сем помораца из фамилије, који су до стана дошли без кредита или насљедством, осјетили смо се нарочито поносним. Књижара „Со” (од 2004) донијела нам је мали стан у Херцег Новом с погледом на море.
Можда би стан био и већи да нисам лично финансирао издавање скупе, властите фотомонографије Херцег Нови: Град са 100.001 степеницом. Требало је обићи цијелу Ривијеру уздуж и попреко, опет од нулте надморске до хиљадуметарских висина, да би настала фотомонографија посвећена чињеници да град основан 1382. због трговине сољу има више степеништа од правих улица. Супруга и ја љетовали смо и зимовали у кори од ораха двије године обилазећи наоко малу географију, али пуну скалинада.
Разлика између Херцег Новог и Котора је велика, као да постоје двије Боке. Котор је центар свега наплативог заливског дешавања, укључујући масонско и окултно, а Херцег је Нови диваљ, јефтинији, профанији, мање учен, без друштвеног, политичког и умјетничког крема каквог је било уз Јосипа Броза Тита, када овај шћаше с двором боравити у Игалу.
Роман Лутајући Бокељ циједи Котор као лимун, роман Једро наде циједи есенцију из чудесног Пераста.
Да бих као писац опстао независтан, морам много тога да жртвујем. Стога живим као на острву. У Књижари „Со” на главном градском тргу.
Временом сам постао сувенир, што ме све више оптерећује јер нисам нарочито дружељубив. Но је немогуће током сезоне одољети читаоцима који дођу и тврде да су моје књиге прочитали по неколико пута.

Београд. Иако романизмима солим мој књижевни српски, никад нисам казао како заправо све вријеме пишем београдским стилом. Познаваоци књижевности знају што то значи.
У међусобном даривању Београда и мене добили смо сви, јер да није 2007. године било Лутајућег Бокеља не бисмо тако суверено могли да кажемо како море романизама припада српском језику. Хрвати би и на такозвани бокељски језик узели да полажу право, што још увијек (sic!) идеолошким Црногорцима није пало на памет. Хрвати и те како романизмима бибере своју језичку варијанту, и то чине мноштвом, за разлику од мене који сам сасвим усамљен у савременој српској књижевности.
На моју срећу, тиме сам и препознатљив.
Тешко ми је да издвојим важна мјеста на мапи Београда јер је Београд с ове стране обје ријеке за мене једна те иста емотивна цјелина. Ја сам testis temporum, свједок времена: све што је млело Београд млело је и мене – од агоније распада СФРЈ и ратова што су услиједили, економских санкција западног свијета, студентских и грађанских протеста 90-их година, НАТО-бомбардовања, пада Милошевића и доласка на власт спонзорисаних имена и презимена – и све је утицало да се форматирам на начин на који данас непоправљиво мислим, да је наша перспектива у нашој ретроспективи.
Иако ми је супруга Београђанка, одсиједам у хотелу „Касина” на Теразијама. Тамо испред собе 308 имам спомен-плочицу на којој пише: „У овој соби борави Никола Маловић, награђивани српски писац из Боке Которске”. За себе сам измислио нов термин, који ми с правом припада: Теразијски Бокељ.

Велики писци малих вароши. Питате погрешну особу да ли мисли како су наше љупке мале вароши изгубиле самопоуздање и представу о својој улози и важности...
Постоје извијесне разлике између љупких малих вароши и приморског малог града коме је немогуће не долазити на поклоњење.
Мали приморски град Котор био је главна лука средњовјековне Србије, и он то зна. Као и Дубровник што зна да је био Република, па на данашњи Загреб гледа с историјске висине. Да је остао унутар српске државе, Дубровник би с разлогом гледао с висине и на данашњи Београд.
Приморци имају урођен осјећај да се не налазе ни у каквом раму „малих, љупких вароши”, него да су били и остали урамљени унутар историјских самосталности, лабавих суверености, а свакако доказаних кумунитади, као на примјер Херцег Нови који управо слави 300 година комунитади. Општине, у преводу...
Вјерујем да постоји добар број читалаца који би желио да се на онеобичен а савремен начин и Херцег Нови финалменте појави унутар једног великог романа.
Такав роман је у настању. За мисију има да понуди нову митологију приморског града, ова времена, као и доба иза окуке наших дана, те да омили живот с повлашћеним погледом на море.
Земља без мора, сабери-одузми, ништа не вриједи.

Век, култура. Мислим да Запад може напредовати још само у злу.
Мислим да Срби нису органски дио те приче, и да нам треба јунак нашег доба.
Тај јунак мора да устане спреман да умре за Србију.
Без таквог нам нема самосталности и суверености, нити културе којом смо вјековима богатили свјетску баштину.
Држава ако није национална постаје предузеће. Данас пише Србија, сутра може Волмарт.

Српска драма. Са нулте надморске ако се погледа, наша једина шанса је у великом мијешању глобалних карата, а сачувај нас Боже великог мијешања глобалних карата!
Србија изгледа као вишеструко силовано тело које сада цокулама туку у главу, зубе, стомак, гениталије и кичму. Потпуно је у власти странаца, без имало самопоштовања, с уништеним здравством, школством и судством, с косовским ногама ампутираним до кољена, просјечно стара преко 40 година, с младима које су политичари заправо научили да дипломирају и да пале из земље. Или да остану и скину гаће без обзира на пол.
Умјесто да прстом показује на најбоље, Србија промовише опачине. Трује омладину, краде народ, распродаје и привреду и пољопривредну земљу. Но је и даље Србија као појам – узор свима и свему што зна за моралну вертикалу и има етичку кичму, јер званично није издала код, премда је томе опасно близу.

Црна Гора. Заиста вам кажем да данас није лако бити Србин у Црној Гори.
Начин на који се непорециво лице српске Спарте изврнуло на монтенегринску поставу објашњив је једино на оностран начин. Јер без продаје душе врагу није могуће толико одступити од властитог кода. Да ли код уопште постоји? Да, као што постоје косе очи или црна боја коже.
Није још било у историји примјера да народ који је формирао властиту културу на бази једног идеала промијени тај идеал и почне стварати нову културу на нову тему. Не. Народи ваплоте дух једино у њима својственој форми и тиме генетски трају у датом оквиру, развијајући га, дијелом модификујући га, али не замјењујући и не издајући га. Црногорска издаја представља не само отпадништво, него и културно самоубиство. Сличне се тенденције виде и у Србији. Ту већ може бити ријечи о синдрому етничке старости и обезвређивању народа.

Књига и висока култура. Кад Павићу, у другој фази, није пошло за руком да обдржи умјетничку књижевност у добу тоталитаризма тржишта – тешко да ће другим писцима поћи за руком јер су такође жељни новца. Ипак, добар писац може да подиђе маси тако што ће јој ту и тамо побацати полне радње, а све вријеме казивати о јединим трима темама у књижевности: о Богу, љубави и смрти.
Мештар писане ријечи биће онај чији ће се роман продавати заувијек. Само такве књиге треба писати. Гријеше људи жељни медијског појављивања, мислећи да више заради онај ко сваке године напише „нову књигу”. Оне ће се продавати само док аутор обилази ТВ куће.
Није књига све што има форму књиге.

Дослух. Откако сам у средњој школи добио задатак да подвучем све сентенце у роману На Дрини ћуприја, наставио сам то да чиним, и установио како су на мене утицале све мисли које могу да стоје самостално, од Епа о Гилгамешу до романа недавног добитника НИН-ове награде.
Током школовања прошао сам све књижевне степенице, и све су оне утицале на мене. Имао сам срећу да се изборим за властити стил, па је тако моја реченица у којој енклитиком разбијам синтагму, уз употребу романизама, постала препознатљива. Тако ћу казати, на примјер, Бока је Которска финалменте остала без свог хвале вриједног залеђа, умјесто Бока Которска је...
Све што смо сазнали, или смо прочитали, или смо чули. Највише сам спознаја у мало времена чуо од проф. Александра Јеркова.
Цијеним многе српске писце, почев од Горана Петровића наовамо. Поносни сам један од оснивача „Групе П-70”, која је у папар претворила другосрбијанске писце чијег трага ја не видим као књижар с искуством.
Од критике се не прибојавам јер сам зрео. Прије неголи ставим финалну тачку, сви моји зарези одавно су на мјесту. Да живим у Београду имао бих више од садашњих десет награда, али ми је живот у Херцег Новом донио стање мира са увијек сујетним цехом.

***

Пловидба
Никола Маловић (Котор, 1970) дипломирао је на Филолошком факултету у Београду. Објавио је књиге „Последња деценија” (кратке приче), „Капетан Визин – 360 степени око Боке” (новеле у драмској форми), „Перашки гоблен”, „Пругастоплаве сторије”, романе „Лутајући Бокељ” (2007) и „Једро наде” (2014), и преко 2.500 текстова. Аутор је фотомонографије „Херцег-Нови: Град са 100.001 степеницом” (2011), књиге документарне прозе „Бокешки берберин” (2015), „Бог у Боци” (2015). Приредио је књигу „Бокешки хумор” (2017).
Уредник је издавачке делатности херцегновске Књижаре „Со” (едиција „Бокељологија”). Члан Српског књижевног друштва.
Живи у Херцег Новом.

***

Путовања
Одисеј је познатији по лутањима од његове друге праве суштине: да родну Итаку уопште не напушта. Феномен по коме сам центрипеталан, не центрифугалан, по коме сам анти-Одисеј, и по коме декларативно не путујем, објаснио сам у роману „Лутајући Бокељ” („Лагуна”, 2007, девет издања). Московски издавач одустао је од штампања превода романа „Лутајући Бокељ” јер нисам пристао да отпутујем у Москву.
С друге стране, стојећи у мјесту, свакодневно чиним интервјуе са странцима. Без камере или диктафона. Питам их све, и сазнајем „какви живе људи на те стране”. Уроњен у географију уроњену у туризам, видим да је туризам покварио све чега се дотакао, и да турист, баш као у Дучићевој дефиницији, нити види у што гледа, нити чује што му се казује.
Истини за вољу, пожелио сам да одем на прво и једино путовање, на Свету Гору, не као турист, него као ходочасник. У праву су били сви који су рекли да један човјек одлази у Хиландар, а други да се отуд враћа.

***

Радионица
Друкчије се пише на компјутеру неголи руком, али се руком одавно више не може писати.
Пишем ноћу, што није добро. Пишем ћирилицом и латиницом, као што и читам. Објављујем књиге и на ћирилици и на латиници. Подржао бих и поштовао сваки закон који би предност дао ћирилици као писму које нас одређује.
Прва реченица, баш и као наслов, много су важни. Само књижар који је и писац зна колику моћ има зналачки срочен текст на задњој корици. У мору осталих наслова, читалац нову књигу држи у рукама 10-20 секунди. Ако му текст за то вријеме није забацио удицу, оде читалачко око с мамца од текста.
Прва реченица у роману „Лутајући Бокељ” („Још увијек мислим на српском”) најкоментарисанија је прва реченица у савременој српској књижевности. Била је то прва реченица на српском послије Референдума у Црној Гори, и прва реченица у проширеним зеницама Друге Србије.
Роман „Једро наде” писао сам током шест година у соби с погледом на море, са само двије Вангелисове композиције у ушима – „Conquest of Paradise” и „12 o’Clock”. Током писања научио сам да чујем како раде разна вина, а како кратке, махом српске ракије. Могу да пишем док се на каналу „24 Kitchen” кува све у шеснаест, или са потпуно смањеним тоном да пишем док се одвија неки спорт, искључиво на зеленом терену.